IZVESTAJ IZ REGIONA: OBECANA ISTRAGA O OSIJECKIM ZLOCINIMA

I pored obecanja drzavnog tuzioca da ce istraziti ubistva koja su navodno

IZVESTAJ IZ REGIONA: OBECANA ISTRAGA O OSIJECKIM ZLOCINIMA

I pored obecanja drzavnog tuzioca da ce istraziti ubistva koja su navodno

red lice pravde.


Pise: Drago Hedl iz Osijeka


Krivicni postupci zbog zlocina pocinjenih nad Srbima u Osijeku, istocna


Hrvatska, bi uskoro mogli poceti. Tokom svoje proslomesecne posete Hagu,


drzavni tuzilac Mladen Bajic - ocigledno pod snaznim pritiskom glavnog


tuzioca tribunala, Karle del Ponte - obecao je da ce sprovesti istragu o


zlocinima koji su za vreme rata pocinjeni nad Srbima u Osijeku.


Medjutim, ne postoje garancije da ce se istraga zaista okoncati sudjenjem,


buduci da je citav slucaj vec u par navrata bio sputavan. Istrage o


ubistvima su isuvise dugo bile sprecavane od strane "hardlajnerske"


administracije pokojnog predsednika Franje Tudjmana, i to u ovom slucaju


delimicno zbog mogucnosti da bi dvojica njegovih veoma vaznih zvanicnika -


Branimir Glavas i Vladimir Seks - mogla biti medju glavnim osumnjicenim.


No cini se da se i nova, umerenija administracija, koja je 2000. nasledila


Tudjmanovu, jednako tesko nosi s ratnim zlocinima.


U vreme osijeckih ubistava s pocetka devedesetih, Glavas je bio nacelnik


gradskog ureda za odbranu, dok je Seks predvodio takozvani krizni stab, u


cijem su sastavu bili lokalni politicari i vojni lideri. Premda se nalazio


u totalnom okruzenju neprijateljski raspolozenih Srba, Osijek je sve


vreme - pa i u periodu od juna 1991. do maja 1992, kada su se pomenuti


zlocini dogodili - ostao pod kontrolom hrvatske vojske. Nakon rata, Glavas


je imenovan za nacelnika osijecko-baranjskog okruga, dok je Seks postao


potpredsednik Hrvatskog Sabora.


U Osijeku su se tokom rata - sudeci po izvestajima nezavisnih medija i


nevladinih organizacija - u tri navrata odigrala masovna ubistva. Navodno


su tuzioci naknadno prikrili najveci deo tragova i utvrdili da ne postoji


dovoljno dokaza za bilo ciju krivicnu odgovornost.


O razgovorima koje je Bajic vodio s Del Ponteovom nije bilo nikakvog


zvanicnog saopstenja, iako je Bajic tom prilikom obecao da ce zapoceti


istragu. Ukoliko on zaista ispuni dato obecanje, Glavas i Seks bi se


uskoro mogli naci pod istragom. Time bi nove vlasti nacinile jasan


zaokret.


U intervjuu za visokotirazni hrvatski dnevnik Vecernji list, Bajic je


izjavio da se rasprava o pomenutim zlocinima vec vodila s kancelarijom


osijeckog tuzilastva. Izvori iz osijeckog tuzilastva potvrdili su za IWPR


da su tema tih razgovora doista bili ratni zlocini pocinjeni u istocnoj


Hrvatskoj, ali su odbili da daju vise informacija.


Osijek lezi na levoj obali reke Drave, na kojoj su u decembru 1991.


nadjena tela osmorice muskaraca i jedne zene. Svi su bili pogodjeni metkom


u potiljak, dok su im ruke bile vezane na ledjima. Medju zrtvama su bili i


onkolog Milutin Kutlic (zaposlen u osijeckom Klinickom centru), kao i


graficki dizajner (i poznati lokalni sahista) Simo Pocuca. Potonji je


prethodno kidnapovan iz kuce svog brata Janka, jednog od politicara srpske


nacionalnosti s kojim su ga - kako se veruje - otmicari i pobrkali.


Postoji i svedok koji je preziveo pomenuta ubistva. Radoslav Ratkovic je


takodje bio odveden na obalu reke, gde mu je pucano u glavu - ali je


nekako ostao u zivotu. On je u osijeckoj bolnici dao izjavu za policiju u


kojoj je do u najsitniji detalj opisao ubice. Kasnije je tu istu pricu


ponovio za Televiziju Novi Sad.


Drugi veliki zlocin, pocinjen dok je Glavas predvodio odbranu grada, desio


se u jednoj kuci u Paulinom dvoru. Tamo su 11. decembra 1991, u noci,


hrvatski vojnici ubili 19 mestana, od kojih su 18 bili Srbi i jedan


Madjar. U pitanju su bili mahom starci i starice. Imena svih zrtava


navedena su u knjizi pod naslovom Zlocin bez kazne, koju su 1997. godine


Vojin Dabic i Ksenija Lukic objavili u izdanju vukovarskog Saveza zena.


Autori tvrde da su, nakon samih ubistava u Paulinom dvoru, hrvatski


vojnici sva tela prebacili na nepoznato mesto, a pomenutu kucu podigli u


vazduh. U knjizi stoji da su to mesto kasnije otkrile hrvatske vlasti,


koje su medjutim - uprkos pritisku medjunarodnog Crvenog krsta - odbile da


o tome razgovaraju sa svojim jugoslovenskim kolegama. Predstavnik


kancelarije zagrebacke vlade za nestala i prognana lica izjavio je za IWPR


da nijedna osoba iz Paulinog dvora nije niti pronadjena, niti


identifikovana.


U jesen 1991 - dok je hrvatska vojska jos uvek drzala polozaje istocno od


Osijeka - u selu Sarvas je ubijeno osmoro Srba, medju kojima i cetiri


zene. Svedoci iz grada tvrde da su videli kako njihova tela odvozi kamion,


takodje u nepoznatom pravcu.


O ovim zlocinima podatke i dokumentaciju poseduje i Haski sud. Deo te


dokumentacije prikupile su nevladine organizacije, koje su ga potom


prosledile istraziteljima tribunala. Cini se verovatnim da je upravo Hag


nagovorio hrvatske vlasti da pokrenu istrage o svim ovim zlocinima i da je


od Bajica zatrazeno da podnosi izvestaje o napretku slucaja.


Krajem prosle i pocetkom ove godine, dvojica zagrebackih policijskih


inspektora proveli su nekoliko nedelja u Osijeku, sa zadatkom da detaljno


utvrde sta se zaista dogadjalo u gradu tokom 1991. Obavili su razgovore s


mnogo svedoka, kao i s potencijalnim krivcima. Policijski izvori u Osijeku


tvrde da je u isto vreme u gradu boravio i Radoslav Ratkovic, koji je -


kao jedini Srbin koji je preziveo ubistva na obali Drave - pred policijom


ponovio svoju izjavu.


Medjutim, pocetkom godine je zamenik drzavnog tuzioca, Dragan Novosel,


konstatovao da usled nedostatka dokaza nije moguce pokrenuti istragu o


osijeckim zlocinima.


Dragutin Hedl je redovni saradnik IWPR.


Croatia
Frontline Updates
Support local journalists