DRZAVA NASILJA
Pokusaj stvaranja srpske drzave unutar Hrvatske ostavio je tragicne posledice.
DRZAVA NASILJA
Pokusaj stvaranja srpske drzave unutar Hrvatske ostavio je tragicne posledice.
Pre desetak godina nasao sam se u drustvu nekolicine Hrvata. Sedeli smo u dnevnoj sobi kuce u zapadnom Londonu, pogleda prikovanih za satelitski prenos programa hrvatske drzavne televizije. "Dodji", rece mi prijatelj. "Nesto se dogadja."
Kako se ispostavilo, to "nesto" je bio pad Republike Srpske Krajine, RSK, srpskog entiteta koji je od 1991. zauzimao skoro trecinu Hrvatske, i ciji je kolaps predstavljao apoteozu stvaraoca hrvatske nezavisnosti Franje Tudjmana.
Dok je na televizijskoj slici grad za gradom padao pred pobedonosnom hrvatskom armijom, ugrozivsi i sam Knin, epicentar srpskog otpora, raspolozenje u sobi je bilo uzdrzano – delimicno zbog toga sto je razmera sada sasvim sigurne pobede bila potpuno neocekivana.
"Mislila sam da cemo osvojiti nekoliko kilometara ili nekoliko gradova i sela", rekla je moja domacica.
Njena stara majka je cutke sedela pored mene. Poreklom iz Sibenika, sa dalmatinske obale, ona je 1991. i 1992. slusala odjek srpske topovske paljbe. Dosla je u Britaniju na odmor. "Kako se osecate?", pitao sam je, dok je trijumfalni glas hrvatskog TV komentatora odzvanjao u pozadini. "Ti Srbi", uzdahnula je. "Beograd ih je iskoristio. A potom su ih odbacili – kao staru krpu!"
Njeno odmereno zadovoljstvo zbog razvoja dogadjaja bilo je u skladu sa reakcijom mnogih Hrvata koji su ziveli na granicama RSK i koju sam imao prilike da uocim kasnije tokom iste godine. Posle prolaska vojnika, na tom terenu nije bilo mnogo euforije.
Oni su osecali gubitak. Osecali su da je glavna razlika izmedju njih i Srba u tome sto su Srbi na kraju izgubili mnogo vise.
Mnogi krajinski Hrvati se nikada nisu vratili svojim kucama, jer nije bilo nicega cemu bi se mogli vratiti. Njihova sela, kuce i crkve su bile temeljno razrusene tokom cetvorogodisnje vladavine RSK.
Kasnije tog istog leta, putovao sam kroz Krajinu, potpuno nesposoban da prepoznam predele koje sam posetio pre i posle srpskog ustanka.
U Kostajnici, tihom gradicu na obali reke jugoistocno od Zagreba, pronasao sam samo rusevine. Na obali reke koja razdvaja Hrvatsku od Bosne sreo sam jednog starog coveka, povratnika. Zurio je u grupu ljudi koji su ga posmatrali sa druge obale reke.
Svi su oni nekada bili susedi, jer su ljudi na drugoj strani reke bili Srbi iz Kostajnice koji su pobegli u Bosnu posle operacije Oluja. Sada ih je od njihovih nekadasnjih suseda i, u nekim slucajevima, rodjaka, odvajalo nesto mnogo vise od jedne reke.
Potrazio sam katolicku crkvu iz 18. veka koja je izgledala kao da potice iz perioda vladavine Marije Terezije, pored koje sam 1992. slusao dug govor tadasnjeg srpskog lidera Jovana Raskovica pred lokalnim srpskim seljacima.
Tokom vecere koja je organizovana nakon govora, pitao sam seljaka koji je sedeo pored mene da li on i njegovi prijatelji zele da se otcepe od Hrvatske, sto je zapravo predstavljalo sustinu govora. "Ne budi lud", rekao je on. "Zagreb je svega nekoliko kilometara odavde. Tamo prodajemo sve nase proizvode."
"Zasto sve ne moze da bude kao sto je bilo?", pitala se srpska porodica koju sam susreo nedaleko od Kostajnice, tokom istog putovanja. "Srbija, Hrvatska, Bosna..." Majka je mehanicki nabrojala imena sest jugoslovenskih republika.
To je bilo pre samo cetiri godine, ali je danas zemlja koje se secam i koju sam video tog leta – sa zelenim poljima, zivopisnim selima, vocnjacima prepunim voca – potpuno iscezla.
Stara crkva u Kostajnici je dignuta u vazduh u periodu do 1995. kada se nalazila pod vladavinom RSK. Tesko sam mogao da razaznam i samo mesto na kome se ona nalazila. Veliki stari franjevacki manastir koji se nalazio u gradu unisten je na skoro isti nacin.
Svuda oko mene su se nalazili znaci unistenja, jer su sada hrvatski vojnici u osveti rusili sve ono sto Srbi nisu unistili izmedju 1991. i 1995. Na malom broju relativno nedirnutih kuca bilo je napisano "hrvatska kuca – ne diraj".
Bilo je tesko zamisliti da Hrvati mogu ovaj razruseni predeo nazivati "kucom", a pogotovo da zele da se u njega vrate i onda kada imaju alternativu.
Atmosfera propasti i nekontrolisanog nasilja nadvijala se nad RSK od samog pocetka. Igrom slucaja, ja sam se tamo nalazio u tom trenutku, na odmoru u Dalmaciji, kada su me vesti o "neredima" u dalekom Kninu podstakle da se zavojitim priobalnim putem uputim do ove prasnjave zabiti, koja je uglavnom sluzila kao zeleznicka postaja.
Tu sam susreo Milana Babica, zlokobnog lokalnog politicara sa decjim licem, u crnoj koznoj jakni, i njegovog pratioca, debelog policajca po imenu Milan Martic.
Neki strani novinari su ubrzo Babica nazvali "zubarom iredentistom", imajuci na umu njegovu nekadasnju profesiju. Medjutim, nije bilo nicega smesnog u vezi ove dvojice ljudi koji ce uskoro postati znacajni politicki cinioci na pozornici raspada jugoslovenske federacije. Cak i tada sam bio zapanjen hladnokrvnim fanatizmom jednog od njih dvojice i bahatom arogancijom drugog.
"Hrvati od mene nece napraviti drugog Pribicevica", hladno mi je rekao Babic, misleci na lidera Srba iz Hrvatske tokom dvadesetih i tridesetih godina ovog veka, koji je zavrsio svoju politicku karijeru podrzavajuci Hrvatsku seljacku stranku u njenoj borbi protiv Beograda.
Pronasao sam Martica kako jede pasulj u restoranu u Kninu, prepunog velikih planova o teritoriji koju namerava da zauzme. "Hrvati ne zasluzuju gradove kao sto su Zadar ili Sibenik", rekao je on, dok je gutao pasulj.
Nije bilo niceg lepog, hrabrog ili uzvisenog u vezi sa drzavicom koju su ova dvojica napravila uz pomoc jugoslovenske armije pod vodjstvom Veljka Kadijevica i Slobodana Milosevica.
Da su svoje planove ogranicili samo na vecinsku srpsku teritoriju, mogli su nesto i dobiti u celom sukobu, jer na samom pocetku Hrvati nisu bili ujedinjeni u svojoj reakciji na secesiju udaljenih gradova poput Knina.
Ovaj par, medjutim, nije mogao da se odupre sopstvenoj pohlepi. Posle Knina (skoro 90 procenata Srba) na red su dosli Benkovac (60 procenata) i Petrinja (50 procenata), ali i gradovi poput Drnisa i Slunja, koji su bili u vecini naseljeni Hrvatima. Oni su bili potrebni Babicu i Marticu kako bi povezali svoje teritorije u Dalmaciji sa onima na severu i istoku u Baniji i Slavoniji.
Drzavom koja je obuhvatala toliko mnogo potencijalno neprijateljske teritorije moglo se jedino upravljati uz pomoc terora, nasilja i masovnih proterivanja, sto je zadesilo vise od 200.000 Hrvata koji su bili prinudjeni da napuste svoje domove.
Sudbina Kijeva, malog hrvatskog sela pored Knina predstavljala je dobru ilustraciju smera u kome ce RSK napredovati. Oni su ga mogli okruziti i ostaviti na miru, jer je selo bilo previse malo da bi moglo predstavljati pretnju njihovim planovima. Umesto toga, Martic ga je sravnio sa zemljom.
RSK je bila pionir na polju onoga sto ce kasnije biti nazvano "etnickim ciscenjem" i razmetala se tom cinjenicom. Zvanicnici RSK su pred stranim novinarima zastupali ideju da njihova etnicki cista drzava predstavlja model koji se moze primeniti na jos uvek etnicki izmesanu Republiku Srbiju.
Milosevic je, u medjuvremenu, iskoristio nepokolebljivu lojalnost RSK u trenutku kada je u Srbiji opala podrska njegovoj politici.
Milosevic je 9. marta i nakon toga dopremao policijske odrede iz Knina kako bi suzbio ogromne opozicione demonstracije koje je predvodio Vuk Draskovic, racunajuci sasvim ispravno na njihovu nasilnu reputaciju.
Jasno je da Milosevic nije verovao da ce njegova sopstvena policija u Beogradu efikasno rasturiti demonstracije, jer su pridosli policajci danima ostali na ulicama Beograda, prepoznatljivi po oznakama RSK na svojim uniformama.
Nasilje koje je policija RSK primenila protiv svoje srpske sabrace, medjutim, samo je bleda senka njihovog postupanja prema preostalim Hrvatima u Krajini.
Tokom posete Baranji 1993. otkrio sam da su preostali, uglavnom stari, Hrvati bivali ubijeni jedan po jedan, obicno tokom noci, uz ociglednu saglasnost lokalnih vlasti.
Lokalne belgijske mirovne trupe su bile ocajne zbog ovih ubistava. "Jedini nacin da ih sprecimo je da postavimo vojnike na kucnom pragu svakog preostalog Hrvata", rekao mi je njihov komandant.
Medjutim, vlasti RSK u Belom Manastiru su odbijale cak i pomisao da Belgijanci treba da zaustave ova ubistva. Oni su "gori od ustasa", rekao mi je jedan od lidera iz Belog Manastira.
U mojim mislima, najbolji primer moralne propasti RSK nije predstavljala Baranja, u kakvom god je ocajnom stanju bila, vec prva godisnjica "oslobadjanja Vukovara" u novembru 1992.
Nakon masakra koji je usledio nakon osvajanja Vukovara, kada je streljano vise od 200 pacijenata iz vukovarske bolnice, najbolji nacin za obelezavanje tog dana bila bi tiha komemoracija.
Umesto toga, vlasti RSK su insistirale na velikom festivalu, sa zastavama i transparentima na ulicama.
I tako sam, zajedno sa brojnim drugim stranim novinarima, krenuo kroz ulice pune rupa i prekrivene rusevinama nekada privlacnog baroknog grada, da bih video kako se Veselin Sljivancanin, jedan od "vukovarske trojke" koju je Haski tribunal optuzio za masakr u bolnici, sepuri pred svojim obozavaocima.
Ti obozavaoci su bili sklepana gomila, neki od njih su bili obicne propalice, od one vrste koja uvek izbija na povrsinu u vreme gradjanskih ratova, dok su drugi bili ludaci koji su doputovali iz Srbije specijalno zbog ove prilike i svakome koga su sreli pricali o tome "sta ce raditi ustasama".
Napustajuci ovu gomilu, susreo sam nekoga ko je mnogo bolje predstavljao ljude koji su zaista ostali u Vukovaru.
Starac u plasticnim cipelama je stajao na ledenoj kisi, placuci. Govorio je o svojoj zeni i deci koje su sada bile "na drugoj strani". Napustile su ga i otisle u Osijek koji je bio u hrvatskim rukama.
Deset godina kasnije, jos uvek se pitam sta se dogodilo sa svim tim ljudima. Pitam se da li je stari covek u plasticnim cipelama ikada pronasao svoju zenu u Osijeku, i kakva je bila sudbina seljaka koje sam upoznao u kostajnickoj krcmi, koji su srljali u konflikt cije krajnje razmere nisu znali.
Stekao sam samo jednog pravog prijatelja u RSK, sportskog instruktora iz Vukovara. On je pobegao cim je grad osvojen. Njegov najbolji drug Hrvat je bio ubijen, dok je njegov drugi prijatelj Rusin nestao. Nije zeleo da se bori za Hrvatsku jer je Srbin, ali nije zeleo ni da je napadne.
Poslednji put sam ga sreo u Beogradu, kada me je preklinjao da kupim njegov zlatni sat kako bi mogao da pobegne u Nemacku, gde je ziveo njegov ujak. Postidjen njegovim tadasnjim siromastvom, rekao sam mu da zadrzi sat i dao mu nesto novca koji mu je bio potreban da zapocne novi zivot.
Za mene je ova epizoda oslikala put kojim je isla RSK. Kao nedostojna tvorevina, odbijala je pristojne ljude. Njen pad je predstavljao katastrofu za Srbe koji su ziveli u njoj, ali je to, na neki nacin, predstavljao i njen uspon.
Markus Taner je izvestavao o balkanskom konfliktu na londonski "Indipendent".
